Sajt Profesorka.org teži da obrazovanje doživi novi kvalitet kroz nove pristupe i načine edukacije
Header

Upoznavanje III deo

December 24th, 2012 | Posted by Profesorka in Kultura

Upoznavanje2

A Dimitriju je Andrea bila još tada simpatična, mada joj je to rekao mnogo kasnije. Bilo mu je zanimljivo što je mislila da je ne primećuje. Pustio je da razmišlja o njegovom čelicnom gardu, koji bi namerno stavljao na sebe u njenom prisustvu, znajući da jedino na takav način može da zaintrigira devojku njenog senzibiliteta. Samo tada nije mogao da se skoncentriše na nju. Imao je previše obaveza. Nije imao ni energije ni vremena da razmatra vrstu emocije koju je ona izazivala u njemu. Pa i zašto bi, govorio je samom sebi, kada je već imao sve što bi pametan čovek poželeo od života.

Slušao je o njoj dosta, znao je da se bavi mnogim stvarima, da je ne drži mesto. Pa ipak, bio je iznenađen kada je ugledao članak o njoj u dnevnom listu. Dugo je posmatrao njenu fotografiju. Slika je bila potpuno drugačija od onoga kako je on nju video. Uredno očesljana i diskretno našminkana, odavala je utisak poslovne žene. A on je u njoj video neukrotivu energiju i razbarušenu umetnicu, koju je zanimalo sve, osim intervjua za dnevni list. Radilo se o najavi njene izložbe. Pretpostavljao je da bavljenje umetnošću nije moglo da joj obezbedi finansijsku slobodu, bez koje nije mogla da uživa u drugim vrstama slobode. Njene oči su mu pokazivale toliko toga – umor, žeđ za novim saznanjima, neprospavane noći, potragu za nečim.

Netremice je promatrao njenu fotografiju, fizionomiju lica, tamne trepavice, želju da se dopadne drugima, neobične minđuše, ešarpu oko vrata. Činilo mu se da vešto prikriva svoju različitost, da sputava sve što je ekstremno u njoj. Proučavajuci neke od njenih umetničkih slika od pre, mogao je da nasluti skoro svaku strast u njoj. I da uživa u tim prizorima koji su, premda zamršeno i prilično mračno, njemu jasno oslikavali ono što je skrivala u sebi. Svaka slika je predstavljala jedan san. Izgubljen. 

Te večeri su prvi put razgovarali. U crnom kaputu i sa promrzlim prstima od prvih novembarskih mrazeva, otvorio je teška vrata galerije. Što od toplote prostorije, što od uzbuđenja koji je nosio trenutak, Dimitrije je osetio kako će mu se te večeri dogoditi nešto posebno, možda konačno upoznavanje. Njegova neobična veština da se u deliću sekunde spontano i neprimetno osvrne oko sebe donela je razočarenje. Nije je bilo.

Posmatrao je gotovo agresivan kolorit oštrih poteza ispred sebe. I dalje šupljine, deformiteti, razorena tela, ljudska patnja, moderan čovek i raspuklo srce, otuđenje, usamljenost, praznina. Nije mu bilo jasno zašto je naglašavala mračne teme. Znao je da je bila sposobna i da primeti svu lepotu koja se skrivala po pukotinama svakodnevice, znao je da ne može biti slepa pred čarima neke zabačene i zaboravljene ulice, ili pred čistotom dečjeg osmeha. Da ne može ostati ravnodušna pred energijom velikih ljudi, u čijem je društvu provodila vreme. Znao je da je sposobna da uhvati svu toplinu trenutka, da je vrlo dobro osećala da život ne čine samo teške stvari, i da, na kraju krajeva, ne bi ni stvarala, da ne veruje u lepotu stvaranja. Bio je siguran da se iza njene jake ekspresije krije ogromna emocija.

Stajao je ispred naslikanog ženskog tela ispred sebe. Nedostajalo je srce. Gracioznu figuru je krasio lepo definisan vrat, a ugao poze je naglašavao žensku bujnost. Naziv slike bio je ” Julija”.

Začuo je ženski glas iza sebe. Okrenuo se i krajičkom oka prepoznao Andrein profil. Razgovarala je sa ljudima pored njega. Uspeo je da  prikrije osmeh i ne oda  zadovoljstvo što ga samo jedan korak deli od nje. Odjednom je stotinu misli kovitlalo po njegovoj glavi, hteo je da započne razgovor, da kaže nešto zanimljivo, da privuče njenu pažnju.

-Kako vam se dopadaju slike?, preduhitrila ga je.

Bio je zatečen.

-Kako mi se dopadaju? Pa, rekao bih da su zagonetne. Telo bez srca, strast bez emocije, kao da je to kritika savremenih Julija?

Nije želela da odgovori na njegovo pitanje. Samo se nasmešila.

– Dopadaju mi se takve slike, nastavio je, kada iz njih mogu da saznam nešto o samom umetniku.

-A šta ako slika ne šalje nikakvu poruku? Zar mislite da slikanjem mora da se uvek pošalje neka poruka? Šta mislite o umetnosti radi umetnosti? Puno slikara podržava ovo shvatanje.

-Moguće, ali ne i u tvom slučaju. Namerno je bez pitanja prešao na ”ti”.

-A kako ti to znaš?, prihvatila je njegovu igru uz osmeh.

-Jednostavno. Štaviše, siguran sam, nasmešio se.

Okrenuo se potpuno ka njoj. Njegove tamne i bistre oči su, poput  oštrice mača izvučenog iz korica, sevnule u njenim zenicama.

-A mislim i da je krajnje vreme da se upoznamo. Ja sam Dimitrije. Andrea, zar ne?

-Da, odgovorila je sa nevericom, zatečena time što već zna njeno ime.

Bila je uzbuđena što razgovara sa čovekom koji je već neko vreme okupirao  njene misli.

Učinilo joj se da joj je uzvratio osmeh. Sada je već bila svesna svoje  inicijative i polako krenula ka drugoj slici, ne želeci da bude nametljiva.

-A šta ti misliš o svojim slikama?, čula je njegov glas iza sebe.

-Videla sam i mnoge bolje, odgovorila je sa osmehom.

Uporno je nastavljao razgovor.

-Da li grešim ako mislim da ove slike reflektuju našu svakodnevicu?

-Rekla bih da si u pravu. A da li ja grešim ako mislim da si psiholog?, nasmejala se.

-Da, odgovorio je kroz smeh. Ja se bavim marketingom, a proučavanje ljudi je moj hobi.

-Interesantno. I šta onda možeš da zaključiš o umetnici?, nije mogla, a da mu ne  postavi to pitanje.

Dimitrije je, pomalo iznenađen njenim pitanjima, nespremnost pretvorio u  širok osmeh.

-Pa recimo, da je interesuju egzistencijalna pitanja, preispitivanje trenutnog stanja stvari. Danas je prava retkost naići na takve osobe.

Andrea je već počela da oseća otkucaje svog srca i trudila se da prikrije radost.

-Da, večita i neuhvatljiva priča o smislu i besmislu. Da li postoji  neko ko se bavio time, a nije ostao u zabludi?

-Ne verujem. Ali to ne znači da ne treba misliti o tome. Ko bi rekao, počeo je da se smeje, poznajem te svega nekoliko minuta, a već  razgovaramo o smislu života!

Odgovorila je osmehom i produžila dalje.

Tek kad je hteo da joj postavi novo pitanje, shvatio je da je otišla i započela razgovor sa drugim ljudima. Pretpostavljajući da je to uradila namerno, pošao je ka izlazu. Nije hteo da joj kaže da mu je bilo neizmerno drago što su se konačno upoznali.


You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Radi sigurnosti: *