Sajt Profesorka.org teži da obrazovanje doživi novi kvalitet kroz nove pristupe i načine edukacije
Header

Tuđe nebo I deo

December 18th, 2012 | Posted by Profesorka in Kultura

-O čemu razmišljaš?, upitao je.
-O promeni, odgovorila je, posmatrajući kako se prozračni dim njene cigarete oblikuje u nestalne forme i polako nestaje u vazduhu. Andrein pogled je odlutao u daljinu. Još jedna promena, jos jedan novi početak.

Setila se bola svog prvog velikog razočarenja, vrtloga tamnih senki, isprepletenih predmeta i slika što su se maglovitom brzinom sručile u njenu svest. Pala je, kao nikada pre, na dno. Čitav život je tada proleteo pred njenim tamnim očima, nestalo je vazduha, sklupčana na podu svoje sobe, želela je da nestane…

Ako se više ne budemo sreli

Ako se više ne budemo sreli

Tih dana joj je oštri bol razarao misli, dok je bezuspešno pokušavala da nađe neko stabilno uporište. Neki oslonac koji bi je zadržao na zemlji. Prvi put je osetila neopisivu i duboku patnju.

Činilo joj se da nikada neće izaći iz tog Minotaurovog lavirinta. Želela je da višeznačnost tog životnog čvora raspetlja u više konaca i iz toga isplete čvrsto uže kojim bi se uspentrala uz strmine svoje propasti. Borila se za svež vazduh, za spas od opsesije.
Sa uzdahom se prisetila tadašnje nemoći da krene dalje sa životom i nađe pravi put. Kada se slegla sva prašina njene grandiozne imaginarne ruševine, počela je da gradi ispočetka. Najpre sebe. Čim je saznala da je živa. Sklopila je razbijene delove svog srca i čvrstom malom šakom ih spojila u celinu.

Danima nije mogla da radi ništa. Čak ni da slika. Nije ustajala iz kreveta, predavala se mračnim mislima, sklapala mozaik od praznih reči, neispunjenih obećanja, izdaje, promašenog života. Nije imala snage da pogleda u ono što je stajalo iza nje. Bolelo je. Nije mogla da vidi ništa dobro. Tražila je bilo kakvu ispravnu stvar, veselu sitnicu, bilo šta. Ali svaka misao je duboko korodirala i bila je prepuna neistina.

Prolazili su dani, shvatila je da ne može da nastavi da živi tako. Bila joj je potrebna nova ideologija i odlučnost i hrabrost da odbaci staru. Bila je previše vezana za lažnu predstavu svog životnog izbora. Nije znala kako da prihvati obmanu, da tako nazove svoj dotadašnji život, da predefiniše istinu. A laž je ušla u svaku sivu ćeliju njenog mentalnog postojanja i tu se podmuklo podsmevala njenoj nemogućnosti da je izbaci napolje. Bila je nemoćna da donese odluku o stvarima o kojima razum ne odlučuje. Nije znala kako da započne borbu protiv sebe. Niti kako da se suoči sa gubitkom.

Letargični avgustovski dani smenjivali su neprospavane noći. Nasuprot svetu nepravedne jave stajao joj je na raspolaganju svet fantazije kome je bezrezervno pohrlila. Pobegla je u ogromno prostranstvo spokojstva, našla utočište i beg od svega što je bolelo. Nije mogla da upravlja svakodnevicom. Pa i zašto bi tražila i prihvatala opcije u stvarnom svetu, kada joj je bilo lepše u njenom paralelnom? Verovatno zato što je, tek sada je shvatala, bila potrebna hrabrost birati među opcijama u tom realnom, haotičnom i surovom.

Da li je hrabrost mogla da se uči? Stalno je postavljala sebi to pitanje. Jedno jutro joj je ipak donelo rešenje. Probudila se kasno i pokušavala da poveže isprekidane niti sna. Tražila je nekog, i lutala, ali nije mogla da se seti koga. Sećala se samo da nije mogla da ga pronađe. Nije mogla da ga vidi, niti čuje, ali znala je da je tu, osećala je njegovo prisustvo, a nikako nije mogla da dopre do njega. A onda, kada je taj neko bio blizu, na korak od nje, ispred nje se stvorila ogromna zaleđena reka koju nije mogla da pređe. Taj neko je ostao tamo, na drugoj strani. Pokušavala je da pređe preko reke, ali tanka kora leda je pucala, nije mogla da korača po njoj. Očajna, počela je da plače, neutešno i jako.

-Izgubljeno se nikad neće vratiti, čula je glas iza sebe.
Glas joj je bio strašno poznat, drag, nije mogla da odredi ko je to bio, ali znala je da je to neko ko je jako voleo.
-Ali zašto moramo da ih izgubimo?, pitala je u neverici.
-Da bi ih neko drugi našao, neko kome oni pripadaju.
-A kome ja pripadam?, nastavljala je da postavlja pitanja glasu koji joj se javljao.
-Onome ko će te naći. Onda kada budeš spremna.
Pogledala je mokri jastuk na svom krevetu. I nered u sobi. Ustala je, izvukla kofer iz ormara i počela da pakuje svoje stvari. Tog trenutka je znala da mora da otputuje.
Uvek je verovala svojim snovima. Sada je mogla da sagleda nesavladivu prepreku koja je stajala ispred nje. Zato je rešila da krene drugim putem. U nepoznato.

Setila se zvuka stare bele kapije. I svog prvog dana u novom gradu. Izašla je tog popodneva na ulicu. Nepoznati ljudi su bacali letimične poglede na još jednu pridošlicu u kraju. Koračajuci vrelim ulicama, osećala je širinu novog grada. Sve je bilo novo, čak i vazduh, nekako je bio teži, pritiskao je. Pa i nebo, iako je bilo isto za sve, ovde je izgledalo nekako drugačije, možda lepše. Možda.
Kaldrmom je sišla na glavnu ulicu. Posmatrala je ljude. Šarenilo njihove odeće prelivalo se na omorini letnjeg sunca. Preplanule boje kože, žurba, lažni sjaj. I maske, mnoštvo maski… Svaka za sebe.

Neke stvari su joj polako postajale jasnije dok je tumačila jurnjavu ljudi. Činilo joj se da vidi mrave koji tumaraju oko svog mravinjaka, vrteći se u krug i udarajući jedan drugog, bez ikakvog povoda i konačnog cilja. Tih dana je mučila ideja o besmislu. Tako je lako mogla da potone u beznađe, tako teško nalazila put kojim je vredelo krenuti. Negde duboko u sebi verovala je da taj put postoji. Ali nije znala kako da ga prepozna, kako da ga traži, imala je samo predstavu, a ne konkretnu zamisao. Nedostajale su joj jake osobe koje su joj uvek pomagale da sagleda situaciju mnogo bolje od nje same. Bila je sada daleko od njih. Pa ipak, shvatala je, dok je jaka svetlost sunčevih zraka uranjala u njene zenice, da će ovog puta morati da se izbori sama, da posmatra stvari iz različitih uglova. Sada joj je bilo jasno da će i svaki sledeći put morati sve sama.

Pa ipak, šetnja tog dana je nametnula rešenje. Sve to posmatranje ljudi oko nje navelo je na misao da i oni verovatno imaju neko svoje breme, neki teret koji im je crpeo životni sok. A nisu se predavali, bar su tako delovali. Pa zašto bi ona? Stegla je zube, prihvatila bol dok ne zaboravi, a zaboraviće. Prevrtaće ideje po glavi dok ne nađe svoj mir. Prebrodiće krizu, tešila se tog dana, i obećala sebi da će opet osetiti lepotu, jer život mora da ima neki smisao. Setila se Hemingveja. Jednom je napisao da ljudi ne moraju znati zbog čega postoje i šta predstavlja život i svet. Dovoljno je da znaju kako da žive u njemu. Nasmešila se. Tada joj je postalo jasno. Živece stvarajući. Ali ne kao pre. Radiće na svojim slikama predano, do iznemoglosti, dok ne izbaci svu bol iz sebe i preoblikuje je u umetnost. Setila se i povratka u svoju novu ulicu. Žurila je nazad. Dugi koraci su brzo bacali tamne senke po usijanom asfaltu. Tada je znala da je sve svoje nosila sa sobom. I nije joj bilo bitno da li je u svom gradu ili ko zna kom. Njeno bogatstvo nije bilo nigde drugde do u njoj samoj. Njen unutrašnji svet je koračao paralelno sa njom, stvarajući viziju novog projekta.

Tada je mogla dobro da vidi ono zbog čega je došla. Možda je to ipak bio grad koji je donosio rešenje. Možda je morala da dođe baš dotle da bi shvatila da se ono što je tražila nalazilo upravo u njoj. I možda je ipak trebalo da beži toliko daleko, da bi na kraju shvatila da može da pobegne samo onda kad promeni ne sredinu, već svoj pristup sredini.

Vraćajuci se istom kaldrmom u svoju slepu ulicu, u purpurnom smiraju dana, sećala se, činilo joj se da ta ista ulica deluje nekako drugačije, lepše u odnosu na popodne, kada je krenula. Možda zbog toga što više nije primećivala da je slepa.

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 Both comments and pings are currently closed.