Sajt Profesorka.org teži da obrazovanje doživi novi kvalitet kroz nove pristupe i načine edukacije
Header

Tajna otvorenog horizonta II deo

December 23rd, 2012 | Posted by Profesorka in Kultura

Senka čovekaSada, kada se prisećala svega, opet na prekretnici nekog novog života, Andrea se nije plašila promena. Ni razočarenja. Znala je da je to život, da je neizbežno, da će prebroditi. Kao i to da svaki gubitak sebe donosi prostor za novine, za matamorfozu. I ovog puta nije znala kuda će, ali je bila sigurna u sebe. Da nije bilo bola, ne bi se dokazala kao umetnik. Da se nije srušila, ne bi izgradila sve ono što sada ima.

Sedeći na terasi svog stana sa najboljim drugom, Vladimirom, Andrea je bila presrećna što ima priliku da posle par godina, koliko se nisu videli, priča bezrezervno i potpuno predano svoju priču. I da sluša njegovu. Sada je bila sigurna da neki pojmovi ne postoje samo u apstraktnoj formi. Recimo, poverenje. Kad god bi je mučilo to pitanje, ona bi se setila svog Vladimira. Njemu je mogla da veruje. Bilo joj je drago što je došao u Beograd iz inostranstva, što je mogla da i dalje ima pored sebe osobu na čije je mišljenje mogla da se osloni onda, kada joj nijedna mogućnost nije izgledala dovoljno dobro.

Vladimir se bavio naukom. Bio je poput sveca, pritisnut svim principima koje je sam sebi odredio i koji su ga priklještili toliko, da je već počeo da preispituje svaki svoj korak, ne bi li našao sebi jos koju grešku. I povrh svega toga je stajao pravo, dostojanstveno, obožavajuci život.

Uvek mu se divila. Razmišljala je o tome koliko je suludo biti idealista, a s druge strane, samo su idealisti bili oni koji su mogli da se izdvoje iz mase i zasvetle punim sjajem toliko, da su drugi zaslepljeni pratili njihov put. Samo su idealisti mogli da budu vođe drugih. Ali samo pravi idealisti. Oni koji su uvek ostajali nepokolebljivi. Oni koji su odolevali pritisku, koji su ostajali verni sebi i onda, kada to više nije imalo nikakvog smisla. Koji su se čitavog zivota podvrgavali nekom suludom principu i patili, i borili se, da bi na kraju shvatali da su mnogo više izgubili nego dobili. Ali su ipak videli onu stranu medalje koja je pripadala samo ljudima koji su poznavali suštinu.

Sada je bila srećna što može da posmatra njegov lep i čist osmeh, svetlucavi plavi pogled i da oseti prijateljski stisak ruke. Volela je čistotu u njemu. Bio je potpuno drugačiji od svih ostalih. Često ga je kritikovala što nema devojku, a onda bi prestajala, ne želeci da se meša u njegovu životnu filozofiju. “O da, i ja sam voleo, i to mnogo”, rekao bi, “ali ja više volim srcem i umom, mnogo više od onih koji umeju da vole samo telom.” Njegova najveća i jedina ljubav bila je i ostala nauka.

Mogla je sa njim satima da razgovara o svojim nemirima, iluziji, stvarnosti. On bi, kao da je to nekada proživeo, jasno mogao da razluči, mnogo bolje od nje same, da li je zaljubljena, ili usamljena, ili u večitoj potrazi za svojom himerom, ili smislom. Znao je da ona stalno meša ljubav i potrebu da voli.

Strpljivo i predano, uvek je slušao njene nepovezane priče, napade nestrpljenja i besmisla, i uvek je patio zajedno sa njom, osećao njene nemire.

A nju je nemir stalno pratio. S’ vremena na vreme, nemir bi postepeno počeo da je tišti, pritiska, guši i obuzima, i nije znala kuda, ni kako bi mogla da pobegne od toga. Znala je da se nikad neće osloboditi te svoje nestabilnosti. Da će je stalno terati na pokret, na traganje, da će uvek morati da zakorači jedan korak dalje, i krene tamo gde još nije bila.

Razgovarajući sa Vladimirom o svemu i svačemu, znala je da ne može, a da mu ne ispriča sve o Dimitriju. Prisećala se gardoškog dela Zemuna, kada je kroz maglu dima i uz zvuke ambijentalne muzike prvi put primetila obrise jednog potpuno drugog sveta. Ritam je pozivao. Tamo su ljudi bili drugačiji. Postojala je različitost. I širina. Otvorenost za novo. I tajna otvorenog horizonta. Tamo je prvi put osetila da može da odškrine ona vrata za koja je bila ubeđena da su za nju zaključana. Do tada se samo divila onima koji su uspeli da pođu dalekom cestom, gde god ih je srce vodilo.

Verovala je da će tu postepeno odbaciti oklop koji je sputavao. Tu je i obećala sebi da se neće bojati ako njen život ne bude sličan ostalim životima. Ne plašiti se, znala je, to je bio početak traženja. Tražiti, to je bio smisao života. Tražiti u mraku, to je, bila je ubeđena, odlika odvažnih. Mrak je umeo da uplaši, ali kako bi znala šta je svetlost, kad ne bi postojao mrak? Kako bi znala sta je sreća, kad ne bi postojala tuga? Kako bi znala šta je ljubav, da je nije zabolelo toliko da je izgubila samu sebe. Biti slab, to je značilo – biti čovek. A biti jak, značilo je – tada joj je bilo već potpuno jasno – biti u zabludi.

Tada je radila na novom projektu. Slikala je ljude sa maskama, bez očiju, sa iskrivljenim licima, sa šupljinama. Znala je, neko bi rekao, morbidno. A njoj su sva ta lica delovala tako stvarno, tako realno, ona je ljude videla kroz devijacije. Svakog dana, osećala je tu ljudsku osakaćenost, videla je patnju. Naročito šupljine. Nepogrešivo bi prepoznala vrstu šupljine u ljudima. Kod nekih su šupljine prosto delovale zastrašujuće. Sve su poput razjapljenih čeljusti neke zveri pokazivale grotesknu istinu duše. Znala je da je čovek isuviše mali da se izbori sa razjarenošću te mračne sile. Ipak, najviše se plašila šupljine ljudi koji su delovali tako uspešno, tako pametno, tako poslovno.Takav je bio Dimitrije. Gledala je kako užurbano jure poput privida, sa rukama metalnih robota, kako hrle i snebivaju se kao poluživi hodočasnici posle propalih misija.

Kroz dim cigarete i sa četkicom u rukama, stavljala je na platno crnu i sivu boju šupljina; sva tmina tih polu-živih ljudi plašila je i bacala u misli. Pa ipak, verovala je da postoje i pravi ljudi. Njih još uvek nije umela da pretoči na platno. Tada još uvek nije bila spremna na boje života. Znala je, još uvek ima straha u njoj, još uvek nije bila spremna da opet počne da živi, ne posle onolikog bola. A predosećala je da će je neki sunčevi zraci opet potapšati po ramenu i povući za ruku, da će je pozvati. Koliko puta čovek treba biti slomljen, stalno je postavljala sebi to pitanje,  da bi se konačno izgradio u čvrstu gromadu kojom bi se borio protiv svih oluja koje je neko tako vešto i redovno slao svima, bez izuzetka? Koliko snage je bilo potrebno, nastavljala je sa razmišljanjima, da bi čovek živeo? U kom budućem trenutku je mogla da počne ponovo da živi?

Završila je te večeri i svoj šuplji potret sive boje i zapalila još jednu cigaretu. U tišini svog začaranog neprobojnog sveta, sve dublje je tonula u melanholiju i obamrlost. Znala je da se mora trgnuti pre nego što potone u bespovratne tmine negativnog piomanja. Zato je navukla na sebe jaknu i otišla u mali zadimljeni lokal preko puta svoje kuće gde je mogla da se opusti uz lagane zvuke neke daleke, setne muzike. Tu je prvi put videla Dimitrija.

Svi su joj u tom lokalu delovali nekako smireno, kao da su pripadali nekom drugom svetu, potpuno drugačijem, za njih nije postojalo vreme. Bili su potpuno netaknuti sistemom, šablonima, tenzijom. Posmatrala je ljude oko sebe zainteresovano, volela je da razmišlja o njihovim životima, da uživa u njihovim različitostima. Polako je shvatala kako joj se vraća snaga dok je posmatrala tu nekolicinu ljudi, koje nije videla kao šupljine. Oni su nosili emociju, njihova energija je lebdela u vazduhu.

Paralelno sa pogledom, lutale su i njene misli od jednog lica do drugog, pronicljivo, a dovoljno kratko, da niko ne može da shvati da ih posmatra i razmišlja o njima i da ih već u mislima oslikava i kombinuje u milion oblika. Uz još jednu cigaretu, poneta muzikom, zamišljala je sebe u nekoj dalekoj zemlji, kako korača nepoznatim ulicama starih gradova, kako razgleda građevine i zdanja najduhovnijih naroda, kako posmatra užareno crveni zalazak sunca na nekom istočnom prostoru i kako se i dalje trudi da spoji nespojivo, da dobije celovitost duše, da ostvari jedinstvo. Da prevaziđe podeljenost, rascep. Osećala je tu podeljenost, tu malu prazninu u srcu u sebi i svakoj osobi oko sebe, znala je da je to posledica surove pomahnitale sadašnjice, da je to rezultat otuđenosti, da je to činjenica.

Čula je iza sebe razgovor dvoje ljudi, muškarca i neke devojke; devojku je mogla jasno da vidi. Sa kratkom kosom, prilično tankim usnama i svetlo plavim očima, neobičnom revnošću je iznosila svoje misli. Krajičkom oka mogla je da spazi samo ruke muškarca. Netremice je posmatrala njihov savršen oblik, prefinjenost fizionomije i pitala se da li uopšte ruke mogu da govore o nečijem karakteru. Jednom je čula da lepe ruke imaju samo ljudi sa dobrom dušom. Pitala se da li je to uvek pravilo. Nikada nije videla lepše muške ruke.

Mogla je da čuje njihov razgovor. Pričao je o nekoj borilačkoj veštini, o elementima koji čine prirodu i čoveka, o vatri i vodi, zemlji i vetru, ništavilu. Zainteresovana njegovom pričom, razmišljala je o  čudnoj koincidenciji njihovih misli.  Želela je da sluša njegovu priču bez prekida, ali Dimitrije je vrlo brzo priveo razgovor kraju.  Morao je sutradan da ustane jako rano, rekao je… Čekao ga je naporan poslovni dan.

Tada je prvi put videla njegovo lice. Crne oči poput uglja imale su oštrinu koju obično imaju izuzetno inteligentni ljudi. Ali je bio odsutan mislima. Zelena košulja dobro je pristajala njegovom tamnom tenu. Bez obzira na pomalo grub oblik lica, mogla je da oseti njegovu suptilnost. Nešto je zračilo iz njega. Nije mogla da odredi šta.

Napustio je lokal, poljubivši ovlaš usne devojke sa tankim usnama. Andrea je popila svoje piće i nakon nekoliko minuta otišla kući.

Počela je da provodi večeri u noćnom klubu u komšiluku, gde je mogla da se potpuno opusti i uživa u razgovoru sa svojim komšijom Nikolom. S’ vremena na vreme bi tu zatekla muškarca zagasitih očiju. Ponekad je mislila o njemu. Nikola ga je poznavao iz kraja, kao klinac je imao bend. Sada je bio menadžer uspešne kompanije. Nikad ništa loše nije čuo o njemu. Samo mu je uvek delovao nekako odsutno.

Bila je zbunjena tom čudnom kombinacijom njegovih osobina. Njegovom opuštenošću i ležernošću. Nikako nije mogla da za njega veže profil uspešnog poslovnog čoveka. Nije joj delovao kao karijerista. Pa ipak, mislila je, izgled je često bio potpuno različit od realnosti. Nije imala jasnu predstavu o njemu. Zato joj je bio interesantan.

Nikad se nije nasmejao. Potpuno zagonetan, nosio je neki teret u sebi. Želela je da započne razgovor sa njim, da zadovolji svoju radoznalost i odgonetne intrigantnost koja mu je tako dobro stajala. Želela je da ga vidi bez maske, a slutila je da to neće biti moguće, da je verovatno zatočenik neke svoje životne filozofije, koja mu je istovremeno davala i oduzimala snagu. Delovalo joj je da je od onih koji se teško otvaraju.

Po zidovima lokala su bila iscrtana tela ljudi, podsećala su na praistorijske pećinske slike. Crvena boja je bila dominantna. Ovo će mesto doneti strast, mislila je tada u sebi. Već joj je intuicija nagoveštavala neke simbole koji ce se složiti polako, kao kad se slože boje Rubikove kocke. Imala je u glavi novu sliku sa bojama orijenta i izmaglice. Miris duvana je oslikavao zmajeve, nije znala zašto joj je vizija nametala zmajeve. Potpuno suludo, možda zbog energije koju nose, zbog vatre.

Želela je da dođe on, čovek o kome je sve češće mislila, gospodar vatre, gospodar zmajeva. Prizivala ga je svojim vizijama. Ukus vodke i limuna raspirivao je toplotu, ritam je bivao sve brži, sve je više lutala mislima i puštala da je slike vode. Igre očiju su bile prisutne svuda oko nje, pogledom je prelazila preko gostiju i prizivala ga.

Ušao je. Seo je odmah pored, na dohvat ruke. Dotakli su se pogledom. Osetila je njegovu energiju i njegovu usamljenost. Neverovatno jak i slab u isti mah. Tako siguran i nesiguran u sebe. Neodoljivo je podsećao na nekog predstavnika izgubljene generacije. Svrstala ga je među ljude koji su u duši bili melanholici, po izgledu privlačni, po inteligenciji natprosečni, po nekom talentu izuzetni. Koji su voleli nedostupno. Koji su drugima bili idoli, a sebi dželati. U večitoj borbi sa samim sobom, bili su prokleti.

Već je znala kako će već sutradan početi da slika tog moćnog, i dalje potpuno intrigantnog muskarca. Biće to slika izgubljenog ratnika. Pokušaće da oslika njegovu energiju i njegovu slabost, a ovog puta, znala je, da to neće biti šupljina. To će biti zagonetka. Uprkos tome što ništa nije znala o njemu, shvatila je zašto joj je delovao tako posebno te večeri. Zato što je bio svoj.


You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 Both comments and pings are currently closed.