Sajt Profesorka.org teži da obrazovanje doživi novi kvalitet kroz nove pristupe i načine edukacije
Header

Susret sa rekom VI deo

January 1st, 2013 | Posted by Profesorka in Kultura

  Nastavila je svoj život kao da se ništa nije desilo. Bar je tako uveravala sebe. Ali, uvek bi joj zastao dah pri pomisli na njegov prodorni pogled, na dodir ruke, na njegova pitanja. Bilo je nečega u njemu što joj se nije dopadalo. Nije to bila nadmenost, niti samouverenost. Bilo je to odmeravanje. Nije joj se dopalo to što je morao da vaga, da procenjuje, a ne posluša intuiciju, prepoznavanje koje im se desilo. Znala je da je i suviše inteligentan i da će shvatiti. Ali joj je bio žao što nije mogao da shvati odmah, tada. Ni to što je imao barijere, mnoštvo barijera – prema promeni, prema neizvesnosti, prema njenim slikama. Nije htela da bude nametljiva. Niti borbena. Morao je sam da dođe do zaključka.

Znala je da se nešto desilo među njima. I da to, što se zapravo i nije desilo, nosi jednu težinu koja će, kad tad, izbiti na površinu i poremetiti sadašnje stanje stvari.

Posmatrao je različite oblike krošnji drveća kroz prozorska okna svog auta. Crne, suve grane. Prvi dani decembra. Magla, dim i mraz. U autu topli zvuci kubanske muzike. Kontrasti kao sastavni deo zivota.

Skrenuo je sa glavne ceste iznenada i bez razloga. Nije znao zašto, ali morao je da se provoza uličicama ovog dela grada, morao je da ode do reke. Zamrnuta zemlja pucketala je pod njegovim nogama. Činilo mu se da jedva hoda, da mu je za svaki korak potrebna dodatna energija, koju u tom trenutku nije imao. Seo je na jednu od hladnih klupa praznog keja i posmatrao vodu. Nije mu više bilo bitno ni to što već odavno kasni na posao, ni to što ga tek pokoji užurbani prolaznik posmatra sa čuđenjem, ni to što je od ranog jutra osećao onu teskobu koja ga je uvek pritiskala noću. Znao je da mora potražiti odgovor. Netremice gledajući u reku, kroz paru svog disanja, mogao je da oseti kako postaje mirniji, kako mu miris vode vraća jedan deo uspavane duše. Počeo je da plače. Nije znao kako da nastavi život u kome je imao sve, a nije imao ništa. Dugo je sedeo na klupi, dok mu je pogled šarao po nemirnom toku reke, ne prestajući da traži odgovor.

-Zar ne vidiš da to što tražiš stoji upravo ispred tebe, učinilo mu se da je voda progovorila. Zar ne vidiš da ja nikad nikud nisam otišla, bez obzira na to što me ponekad nisi video? Zar ne shvataš da si ti jedini koji je ikad otišao? Ti si otišao od mene, od sebe, od svoje suštine, od svoje istine. Čekala sam te. Pustila te da shvatiš kome i čemu pripadaš. Izgubio si se. I sada mi se vraćaš, potpuno slomljen, tražeći odgovor. Ogledaj se u meni. Pogledaj svoje iscrpljeno lice. Pogledaj svoju umornu dušu. Udahni moj miris. Ako još uvek možeš da me osetiš  i čuješ znači da nisi otišao predaleko,da još uvek možeš da se vratiš. Nemoj se udaljiti od svog bića. Traži svoju istinu, osluškuj svoje srce. Ono će prepoznati to što tražiš.

Setio se Sidarte. U refleksiji vode spazio je svoj osmeh. Brzo je obrisao suze, nimalo ne mareći da li ga je neko video. Zašto bi skrivao svoju ranjivost? To je značilo da je živ, da još uvek može da oseća. Znao je da je to jedina istina u tom trenutku i da je neće odbaciti tek zbog nekog nebitnog posmatrača. Danas je video i prepoznao davnu senku sebe. Danas je opet mogao da razazna šumove vode.

Vrativši se na dobro poznatu cestu koja je vodila do njegove kancelarije, sve mu je postalo kristalno jasno. To da je jurio, lutao i uzalud se trošio u svom dotadašnjem bivstvovanju, ne trudeći se čak ni da prikrije licemernu sujetu svojih uspeha. I sve uzalud. Valjda je pomešao uspeh i sreću. Video je koliko je bio zaslepljen svojom veličinom, koja je, usvari, bila tako nebitna za radost. Shvatio je i da se potpuno zatrovao zagađenim vazduhom trule ljudskosti. I da od tog silnog bljeska veštackog sunca nije mogao da vidi kuda je pošao. Niti da dospe do topline. Shvatio je kako je promašio svoj poziv.

Tog dana je otišao u kancelariju poslednji put. Da pokupi svoje stvari i dokumenta. Znao je da mora početi sve ispočetka. Kako zna i ume.  Da mora da se vrati dobro poznatim prečicama na pravi put, da stegne zube i krene u potragu skrivenog dela sebe. Da krene na unutrašnji put koji ce krčiti mudrošću i neodustajanjem. Koji neće biti lak. Znao je i da je to jedini put  kojim je morao krenuti.


You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Radi sigurnosti: *