Stari seoski zanati na Zlatiboru

Stari zanati su veoma interesantna tema za istraživanje kojom su se bavili mnogi istoričari i etnolozi. U ovom kratkom tekstu predstavljamo nekoliko divnih, kreativnih delatnosti sa Zlatibora.

Staro Selo Sirogojno
Staro Selo Sirogojno, izvor slike Zlatibor.org

Seoski zanati Zlatibora

Spomenimo na početku da je područje Zlatibora uvek bilo etnički raznoliko i nikada stalno. Početkom XIX veka na celoj planini živelo je nešto više od 300 porodica od kojih je najveći broj, „došao preko Lima, Priboja, Pijepolja, Nove Varoši, nešto iz stare Hercegovine (Gacko, Piva) iz Crne Gore (Kuče, Morače), iz Bosne (Višegrad), iz Primorja (Kotor, Dalmacija), iz požeškog, ariljskog sreza“.(S. Ignjić, „Stanovništvo Zlatibora“)

Svi znamo da se stanovništvo na planinama bavi uglavnom stočarstvom i poljoprivredom. Ali nekako ne razmišljamo o svim teškim, ali kreativnim zanimanjima koja su itekako bila važna i prenosila se sa kolena na koleno. Nije bilo dovoljno imati stoku i domaćinstva sa puno dece – domaćini su morali da imaju zlatne ruke – da naprave sudove, alatke, saonice…

Istoričar Stojan Novaković je pisao o srednjovekovnim zanatima u Srbiji i tvrdio da su baš po zanatima nazivana neka mesta: Kovači, Kolari, Štitari. Početkom XIX veka naša zemlja je bila uglavnom seljačka zemlja – sela su bila vrelo života, u njima se radilo, stvaralo, tu i tamo stasao bi i poneki trgovac, terzija ili dućandžija sa svojom „firmom“.

Seoske zanatlije nisu napuštale svoja domaćinstva, i uporedo sa stočarstvom i zemljoradnjom radili su i seoske zanate. Razne su podele zanata u našim krajevima, ali su najšire podele na seoske i gradske zanate, kao i na muške i ženske i po esnafima.

Zlatiborski zanati su bili uslužni i proizvodni, a ima i nekih neobičnih koji ne pripadaju ovim većim grupama. Uslužni su bili npr. mlinovi, mehane, valjarice, kiridžiluk, a proizvodni ciglari, kolari, stolari…

Kiridžiluk

Kroz Zlatibor su skoro ceo vek prolazili trgovci robom iz Dubrovnika ka jugu Srbije i ostalim unutrašnjim gradovima. Tada nije bilo puteva kao danas, to su bile staze kroz šume i pašnjake. Prenos robe su obavljali, kako svedoči Stojan Novaković, kiridžijeKiridžije su ovaj posao vršile ili kao najamnici dubrovačkih, srpskih i bosanskih trgovaca ili sami za svoj račun, kao preduzimači.“

Kiridžiluk se naročito razvija u oslobođenoj Srbiji jer su ljudi smeli slobodno da se kreću pa je veliki broj Zlatiboraca pešačio s kraja na kraj Srbije (trebalo je preći sve prepreke, loše vreme, loše puteve, ponekog razbojnika pored puta, sačuvati robu i konje…). To su mogli da rade samo izdržljivi i hrabri ljudi.

Grupe od po dvadesetak ljudi su putovale po selima duž cele Srbije, ka Valjevu, Šapcu, Kraljevu, Beogradu i Kragujevcu.

Šta se prevozilo na konjima i mazgama?

Bile su to uglavnom potrepštine poput katrana, mlečnih proizvoda, pršute, slanine, vune i drugo. Strmim i neravnim puteljcima vodili su konje ljudi obučeni u narodnu nošnju i opanke, sa velikim crvenim šalom oko vrata. Robu su vezivali u korpe na leđa omanjih konja i magaraca. Kiridžije su se ovim poslom transporta bavile kad bi se završili letnji poslovi na selu i sve do ranog proleća (dok ne dođe vreme setvi).

Vođa puta tj. „glavni kiridžija“ je bio Kramar, istorijski spisi kažu da je to obično bio ugledan čovek, pošten, vredan i uvažavan u selu. I morao je da brine ne samo o organizaciji putovanja i prenosu robe, nabavci, već i da bude dobar trgovac. Krajem sedamdesetih godina XX veka još su se uvek radili (sada kamionom) poslovi kiridžije po vašarima u Topoli i Kragujevcu.

Rabadžiluk

Rabadžije takođe vrše transport, ali ne na konjima, već na kolima u koje su bili upregnuti volovi.

Činjenice govore da su u srednjevekovnoj Srbiji koristili „kolesnice“. U tursko doba je bilo kola, ali zbog loših puteva, ne tako puno. Polovinom XIX veka koristila su se kola veoma glomazna, neudobna i rasklimatana, sa grubo klesanim točkovima od drveta.

Tek početkom XX veka se točkovi okivaju šinama. Rabadžije su prevozile rudu kada je počela eksploatacija iz rudnika Branešci i Jablanica, sve do Užica. Ponekad bi put bio dug nekoliko dana pa su rabadžije imale i prenoćišta. Ovi vredni ljudi su radili i vuču drvne građe  i prenos džakova sa vršidbe. Kasnije su na Zlatibor došle čeze i lagana kola za putovanja do vašara ili crkve.

Ne zaboravimo, seljak sa planine je najčešće nosio robu i teret na leđima u „bucama“, na ramenima. Tako se roba za pijacu (kajmak, sir, pršuta, jaja)nosila u naramcima i u džakovima na leđima.

Vodeničarstvo

Zlatibor je bogat potocima i rečicama. Nekada su na njima bila brojna vodeničarska kola. Danas ih već nema, možda ih nekolicina još nisu srušeni… Na reci Katušnici na severnoj padnini Čigote je bio veliki mlin, do ušća u Rzav bilo je čak desetak vodenica. Vodenice su držali samo seljaci kroz čije je imanje prolazila reka ili potok.

Pamtimo izgled starih vodenice iz priča i udžbenika, bile su to drvene građevine čija je polovina stajala iznad jaza tekuće vode. U delu kuće koja je bila na zemlji uređena je sobica za vodeničara sa krevetom i peći, a vodenica je bila opremljena postrojenjem za mlevenje žita i kukuruza.

Vodenice su ponekad bile u vlasništvu jednog domaćina ili u zajednici (nije bilo tako lako kupiti i napraviti sve potrebno za dobar mlin – kola, volove, burad, vitlove za zahvaćanje vode, bučuke i ostalo).

Postojao je i takav oblik podele dužnosti prilikom rada na vodenici –  on se nazivao redovnički i sastojao se od podele posla tokom određenog perioda tokom kog onom ko tada koristi vodenicu pripada i zarada ili „ujam“. Leti, kada bi se smanjila količina vode na rekama, mlelo se na „ustavu“ (pravila se mala brana „badanj“ u kojoj se sačeka da se sakupi voda kako bi vodenički točak mogao da okreće).

Neimari – graditelji kuća i ostalih drvenih građevina

Srpski graditelji su zaista bili kod svih istoričara i etnologa hvaljeni i njihova veština uvek isticana. Aleksandar Deroko, Stojan Novaković su u istorijskim spisima mnogo pisali o našim graditeljima

„o raznovrsnosti, bogatstvu oblika i njihovom umetničkom dometu koji su prava tvorevina narodnog duha“.

Šta se gradilo po Zlatiboru?

Bili su to raznovrsni objekti za domaćinstvo: ne samo brvnare za stanovanje (kuće stočarskih krajeva koje su pravili samouki majstori vični drvodeljskim poslovima), već i pomoćni objekti za „privređivanje“, kako se tada govorilo; misli se na ambare, mlekare, salaše, plotove, ćuprije, dekorativne krstove i ormanente za crkve.

Kačari

Kačari su bili ljudi koji su umeli da naprave sjajne sudove za vodu, tj. držanje tečnosti.

Gradili su ih od borovine, smreče, bukovine, drveta duda. Najviše su pravili naravno – kace i kačice za kajmak i sir, „kravljače“ u koje se muzlo mleko, burad i buriće raznih veličina, kace za čuvanje šljiva „parionice“ i „šavolje“ za pranje veša i mnoge druge.

Poznati su kačari zlatiborskih sela Stubla, Dobroselice, Rožanstva koji su svoje sudove prodavali ne samo u Srbiji već i u Primorju. Kasnije su usavršavali svoj rad, pa se danas ovi proizvodi, na žalost, jako malo koriste (uglavnom ih koriste domaćinstva koja se bave velikom proizvodnjom mlečnih proizvoda i rakije). Sve ove rukom rađene umetničke stvari nalaze se uglavnom u muzejima i u etno kućama.

Šteta, jer je drvena ambalaža veoma zdrava.

Tišljeri,  stolari

Samouki umetnici koji su umeli da naprave što očima vide, kako se to u selu govorilo. I tada, kao i danas, velika je potražnja bila za nameštajem, za prozorima, vratima, svim onim malim, ali preko potrebnim stvarima (klupe, stolice, grabulje, kolevke) koje su neophodne svim stanovnicima i u selu i u varoši.

Zanat je na svu sreću, daleko od izumiranja, samo danas ima „uže stručnih“ majstora: stolara, rezača građe, parketara, tesara.

Kolari

Nekada je svako selo imalo kolara i kovača, pravili su razne vrste kola i točkova, šina i dvokolica. Seljaci bi ih koristili u razne svrhe, od vuče stabala preko vuče rude, za prevoz tereta, džakova i za putovanja.Takva primitivna kola danas neki seljaci čuvaju u svojim ambarima za uspomenu novim generacijama.

Majstori za proizvodnju muzičkih instrumenata

Gusle, svirale, dvojnice, šarkije. Sve su ih pravili seoski majstori. Gusle – od javorovog drveta telo gusala, sa jarećom kožom prenapregnutom preko, a gudalo od suve drenovine. Svirale su pravili od šljivinog drveta. Majstori za muzičke instrumente su bili traženi, retki i dobri.

Pletenje korpi od pruća

Leskovo drvo je bilo najkorisnije jer je elastično i gipko. Od njega su pravljene korpe raznih oblika i veličina za razne namene: branje voća i povrća, nošenje namirnica na prodaju, branje pečuraka, držanje  sena  i svega drugog.

Koševi za žito su nekada bili veoma traženi jer je Zlatibor bogat livadama i travama koje su seljaci čuvali na tavanima (u njima se sušilo i zimi njime hranila stoka). Korpe su pleli i mladi i stari, ne samo da je to bio hobi i zanimacija, već vrlo unosan i koristan zanat.

Majstori za preslice

Preslice su pravljene od raznih vrsta drveta i bilo ih je važno lepo našarati i napraviti ih loptaste sa ovalnim završetkom, vešto izrezbarene i nekad je bio veliki znak ljubavi: napraviti dragoj preslicu za pređu vune.

Grnčari

Zlakuska je selo poznato u starim vremenima po odličnim proizvodima od gline i kalcita. Mešanjem ova dva elementa dobijale su se smeše koje su se radile na ručnom kolu i pravili lonci, crepulje, opeke itd. Hrana spremljena u ovom posuđu je mnogo ukusnija i mnoge domaćice i danas koriste zemljane đuveče i tepsije.

Ovde mislimo i na ciglare koji su radili teške poslova pečenja cigle, vađenje peska i šljunka iz reka. Proces je bio sledeći: zemlja se prvo mesila, gazila, pa se sabijala u kalupe sušila na suncu i pekla.

Bilo je u zlatiborskom kraju i drugih zanatlija. Spomenimo kovače, majstore za izradu britvi (modeli su bili traženi „pelverke“, „velanke“), majstori za pravljenje proizvoda od kože (posebno je užički kraj poznat po izradi lepih saračkih opanaka ), „čikirizi“ ili kamenoresci (koji su radili spomenike, krajputaše, korita za vodu i grudnjače za ceđenje sira).

Detaljnije o svim ovim zanatima možete pročitati u tekstu Rose Rosić „Seoski zanati i delatnosti na Zlatiboru u prošlosti i danas

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Radi sigurnosti: *