Sajt Profesorka.org teži da obrazovanje doživi novi kvalitet kroz nove pristupe i načine edukacije
Header

Poljubac VII deo

January 2nd, 2013 | Posted by Profesorka in Kultura

Poljubac          Plava svetlost večernje zabave probijala se kroz staklena vrata terase i gubila se u tmini Andreine senke. Prošlo je par meseci kako nije videla Dimitrija, a sada je bila tu, na istoj zabavi kao i on. Tako blizu, a tako daleko. Trudila se da ga ignoriše.

Razmisljala je o”važnim” ljudima koji su bili pozvani. Tek neki od njih su i zaista bili važni. Ali ne svi. I ne oni koji su želeli po svaku cenu da budu veliki, već oni koji nisu mogli, a da ne budu veliki. To su bili oni što je iz njihove energije crpela inspiraciju i snagu za borbu protiv teskobe u sebi. Kako je samo bila u zabludi. Do koliko juče je verovala da će se u životu baviti stvarima koje voli, da će moći da na miru i po ceo dan bude posvećena svom slikanju, svojim vizijama, svojim idejama. Nije ni slutila koliko će naporna svakodnevica halapljivo proždirati njenu volju da stvara, kako će joj oduzimati mir, kako neće imati vremena ni za sebe, a kamoli za druge. A vrlo dobro je znala da ne moze da živi bez drugih. A bez unutrašnjeg mira nije mogla ni sa samom sobom.

Posmatrala je obrise grada sa ogromne terase. Gomila ljudi na zabavi je gušila toliko da nije više mogla da podnese njihovo prisustvo. Bežala je od ljudi. Prijalo joj je društvo tek nekoliko njih. Provođenje vremena sa nepoznatim ljudima počelo je da joj predstavlja agoniju. Nije znala kako da izađe na kraj sa tom potrebom za samoćom.

Dimitrije je iz prikrajka pratio njena raspoloženja. Na početku nasmejana i prividno vesela, pozdravljala se i čavrljala sa svima koje je poznavala, zasmejavala ih, privlačila njihovu pažnju. Nisu oni mogli da je razumeju kao on, mislio je u sebi. Interesovala ih je na potpuno drugačiji način. U crnoj uskoj elegantnoj haljini i ružem boje krvi, delovala mu je potpuno drugačije od onda kada je prvi put otišao kod nje. Imao je neverovatnu potrebu da razgovara sa njom. Pridružio joj se na terasi.

-Tako bih voleo da znam o čemu razmišljaš, konačno se usudio da prekine njenu beskonačnu odsutnost.

-Kad bih ti rekla, odgovorila mu je ne okrenuvši se, potpuno svesna njegovog prisustva već nekoliko trenutaka – ne znam šta bi pomislio o meni.

Ja o tebi već imam određeno mišljenje, koje tvoje trenutne misli ne mogu da promene.

-Razmišljam o nekoliko stvari, rekla je, odlučivsi da podeli sa njim trenutak svojih misli. Najpre o tome kako moram naći oslonac samo u sebi, a ne u ljudima oko sebe. Razmišljam o tome kako više ne znam šta su mi prioriteti. S’ druge strane, razmisljam o svom paralelnom svetu, o svetu slika i vizija, koje opet iskaču ispred mene u nekoj tamnoj boji. U poslednje vreme osećam ljudsku patnju oko sebe toliko jako, da prosto ne znam kako da je izbacim iz sebe. Konfuzno, zar ne? A o čemu ti razmisljaš?

-Kad bih ti rekao, ne znam šta bi pomislila o meni, nasmešio se.

-Nećeš ni saznati, ako mi ne kažeš, pokušavala je da ga podstakne da započne svoju priču.

-Razmisljam o tome, rekao je dodirnuvši vrhovima prstiju njeno golo rame, koliko bih želeo da te poljubim. Kako to želim već odavno, od kad sam te prvi put ugledao.

Osetila je njegov dah na svom vratu. Samo trenutak je delio od izbora. Stabilnost ili neizvesnost. Okrenula se ka njemu.


You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Radi sigurnosti: *