Sajt Profesorka.org teži da obrazovanje doživi novi kvalitet kroz nove pristupe i načine edukacije
Header

Neizbežnost V deo

December 28th, 2012 | Posted by Profesorka in Kultura
Par šolja vrelog čaja

 

Dani su prolazili, brzo i jednolično. Ustaljenim ubitačnim tempom Dimitrije je smenjivao sastanke, poslovna putovanja, osmišljavao projekte, čak je u nekim trenucima iscrpljenosti zaboravljao da zastane na trenutak, da se zapita kuda stremi i šta postiže, a šta gubi. Tako je bilo bolje. Stalno je bežao od analize svog života. Pa i zašto bi analizirao? Imao je praktično sve – dobro plaćen posao, zdravlje, lepu i uspešnu devojku. Pa ipak, s’ vremena na vreme, osećao je kao da mu nešto nedostaje. Verovao je da je ili proklet sobom, ili da je život samo puka borba, jurnjava, nije umeo više da uživa ni lepim trenucima.

“Život je tragičan, ali je prepun radosti”, pogled mu se zadržao dugo na ovoj rečenici, dok je prelistavao časopise, čekajuci novi let. A onda sve ispočetka, razgovori o poslu, ugovori, poslovni ručak, noćenje u hotelu, let nazad. Ovog puta je međutim, rešio da promeni nešto. Rešio je da proba da potraži radost. Odlučio je da potraži Andreu.

Vrativši se u Beograd, osetio je olakšanje. Tu je imao svoje malo uporište, bazu iz koje je mogao da kreće u nove pohode. Ovog puta se dobro pripremao za napad. Sada se spremao da osvoji devojku o kojoj je znao jako malo. Nije znao da li je već osvojena, čak ni to, ali to mu više nije ni bilo važno. Dobio je znak. Rođeni osvajač, nikada mu nije bilo teško da ostvari ono što je zamislio. Međutim, nije znao zašto se upušta u igru. Ni šta može dobiti. Znao je da mora da opipa zidove te male tvrđave koja je nekim čudnim sjajem blistala pred njegovim očima kad god bi razmišljao o nečemu lepom. Stalno je mislio na nju. Nije znao šta može da mu donese igra sa njom. Ako dobije, ili ako izgubi, svejedno. Znao je samo da mora da stavi svoje srce na kocku. Bez toga ga neće hteti. Vrlo dobro je poznavao tu vrstu žena – nisu tražile ništa, osim srca. Bile su najzahtevnije od svih. Rizikovaće sve što mu je stabilno u životu. Ako izgubi, izgubice sve što je do sada izgradio. Ali sada je bilo kasno za dvoumljenje. Dugi, odlučni koraci odveli su ga do njene ulice.
Bilo je upaljeno svetlo u malom ateljeu u prizemlju stare kuće. Kroz prozor je mogao da vidi kako je brzim potezima olovke skicirala, i kako bi s’ vremena na vreme zastala na trenutak, da povuče dim iz cigarete.

A u njenim mislima je kovitlalo hiljadu Blejkovih skica na kojima je spojio nebo i pakao. I njegov lik. Mislila je o njemu. I o njegovoj devojci. Kako da spoji razum i strast, kako da ga izbaci iz glave. Da li da pusti misli da pohrle u neizbežni vrtlog zaljubljenosti, ili da natera um da se drži već ustaljenih šablona, koji bi joj doneli stabilnost, ali ne i ono za čim je najviše žudela. Nikada nije bila stabilna. Nikada nije pravila kompromise kada su emocije bile u pitanju. Uvek je rizikovala. Uvek je vođena snagom osećanja ulazila u vatru. I uvek, preplašena razumom koji bi je vraćao na dobro poznati ispravni put, ostajala sama, potpuno podeljena na svoja dva, već dobro poznata ekstrema. Crtala je ženu, rastrgnutu na pola. Razum i žudnju.

Zvono na vratima prenulo je iz razmišljanja. Pitajući se ko bi to mogao da bude, bila je potpuno zatečena kada je otvorila vrata. A on je stajao nepomično, i sam nesiguran da li je pogrešio što je došao. Gledala ga je netremice, ne znajući šta da kaže.
– Otkud ti, uspela je da progovori.
– Želeo sam da razgovaram sa tobom, rekao je tiho, posmatrajući njene umorne oči.
Neverovatnom brzinom se našao u njenom toplom ateljeu, onako kako je kasnije i zauzeo mesto u njenom životu, iznenada i bez pitanja. Nije mogla da sakrije skicu, da mu se ne bi prikazala potpuno otvoreno, nije želela da se otkrije. Bilo je kasno. Već je posmatrao, trudeći se da zaviri u njene misli.
Pogledao je u njene tamne oči. U njih nije mogao da pronikne. Nešto su sakrivale.
– Kako si me našao, pitala je, još uvek zbunjena od njegovog prisustva.
Umesto odgovora, uzeo je njenu ruku. Tek tada je postala svesna svog izgleda nakon celodnevnog rada, razbarušene kose i uzmakla pred njegovim dodirom.
– Lepa si i bez šminke, konačno je progovorio. Rekla si da tragaš za istinom, zar ne, zbog toga sam ovde.
Susret njihovih pogleda uzburkao je njenu prividnu hladnoćcu. Zapalila je cigaretu. Tek trenutak je bio dovoljan da povrati svoju sigurnost i zaboravi na dodir njegove ruke.
-Samo dokoni ljudi se bave idejama, nasmejala se. Spreman si da trošiš dragoceno vreme baveći se stvarima koje su neopipljive?
– Spremam sam da se bavim svim stvarima koje će mi pokazati put. Tvoje slike su mi postavile neka pitanja, sada moraju i da mi pomognu da nađem odgovore.
– Moje slike ti ne mogu dati odgovore. Ne mogu ni ja. Nećeš ih naći izvan sebe, već samo u sebi. Kad upoznaš sebe.
– A da li ti poznaješ sebe, želeo je da sazna toliko toga o noj, koja je za neverovatno kratko vreme uspela da poljulja sve stabilne odrednice njegovog života ne uradivši ništa.
– Nikada ne možemo poznavati sebe onoliko koliko bismo želeli. Pa ipak, verujem da sam bila dovoljno hrabra da se suočim sa sobom, da potpuno objektivno sagledam i svoje najbolje i svoje najgore osobine, i da ih prihvatim kao deo sebe.
– A šta ako naiđemo na nešto jako loše, nastavio je sa pitanjima.
– Verovatno i hoćemo. Zato unapred sebi treba malo oprostiti. Svi mi imamo jedan deo koji je sujetan, sebičan i ohol. Samo prepoznavanje njega je korak napred. Prepoznati takav deo u sebi, i potiskivati ga, to je umeće življenja.
– A kako se onda boriti protiv zla oko nas, nastavljao je, protiv ljudi koji vrebaju, napadaju i ruše ono sto je naše, što smo mukotrpno gradili?
– Odgovor nije u mržnji, svakako, u to sam sigurna. Dobro je uvek na kraju jače od zla, samo ono što je iskonski dobro opstaje i traje.
– Nisam siguran da dobro uvek može da pobedi zlo. Jači uvek pobeđuje slabijeg i pobednik diktira šta je dobro, a šta loše, tako da se definicija dobrog konstantno menja. I uvek izgleda da je dobro pobedilo, a zlo izgubilo. I sama znaš da je život nekada surovo nepravedan prema ljudima koji su bezgranično dobri.
– Da, to je činjenica. Pa ipak, mislim da precenjuješ moje poimanje istine, opet se nasmejala. Postoji toliko pitanja na koja ni sama ne znam da odgovorim. Na koja retko ko i može odgovoriti.
Otišla je u sobu da donese svom iznenadnom gostu šolju toplog čaja. On je ostao u ateljeu, sam sa njenom intimom. Pomno je posmatrao svaku sitnicu oko sebe, svaki detalj, ne bi li mogao kasnije da razmislja o njoj, kada bude sam.
Vrativši se sa šoljama vrelog čaja, opet je bila zatečena. Nije ga bilo. Ovog puta je on nestao pre nje.
To je bio odgovor na njen odlazak sa izložbe. Želeo je da igra njenu igru. Sa osmehom je sela u udobnu fotelju i netremice posmatrala skicu ispred sebe.

Kakvo neobično veče, pomislila je. Možda je on samo njena uobrazilja, možda, na kraju krajeva, nije ni bio kod nje?
Pa ipak, parni broj šoljica pokazivao je suprotno.
Sada je bila mirna. Znala je da će se ponovo sresti. Da su oboje već odabrali put. Da je neizbežno.
Te večeri je zaspala u fotelji, uz lagane zvuke džeza, i sa praznom šoljom čaja u ruci.


You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Radi sigurnosti: *